|
|
|
|
|
|
Одисеја Србије 1915
|
|
Путеви спаса, мноштва су врлети, Где кости остављају браћа чизмаши, Погледа упртог у разјарено небо,
Где облаци црвени, кораци су наши. У колони где боси не стижу далеко, Из црних им прстију истекао гној,
У усахле им очи под смрзнуте веђе. Селе се ветрови и згаслих звезда рој. Лешеви посвуда, од коњица гробља,
Без раке и крста, опела последњег
|
|
|
Благослов оца ратника Солунца
|
|
Магла јутро свија. Забисери роса, па стаде да капље, као мед са саћа. К'о прогнаник, тихо, повијене главе,
солунски се ратник, својој кући враћа. Нагорели шињел, ордењем светлуца, са небом се здрави, врх рођене пушке. Пред заспалим селом, поздрави га ветар, мирисом преплетен, јерибасме крушке. Заогрнут тишњом прикривене стрепње, к'о сваки што стиже дому из далека...
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|