Епитаф војнику Великог рата - kolubarskimars.rs

 

27. новембар 2020.


Епитаф војнику Великог рата

Седели су под крушком на брегу,
испод Спасовине што облаке брије,
и прич'о је Милош, свом младоме сину,
"да борбу на бојишту, срце у груд'ма бије."

Глед'о га је млад Драгомир смерно,
дивио се свом оцу јунаку,
и замишљ'а у том трену верно,
бој с'Турцима на родном пропланку.

Прође од тог дана, још нека година,
развио се момак, од двадесет лета,
У опанку шиљану и брич панталонама,
поносно се својим, Врнчанима шета.

Сећао се често, приче свога оца,
и савета што му, у младим данима даде,
"Синко, Србин сваки, рођен је за борца,
јер свој праг и њиве, никоме не даде!"


"Тамо на бојишту, чувао сам кућу,
онај вајат стари, бунар и огњиште,
нисам хтео овде, неку вољу туђу,
Не дадох туђину, у наше двориште!"

Дан је летњи био, те године давне,
у срезу таковском, беше света доста,
покрај цркве старе, после литургије,
скупио се народ, сред Петровског поста.

"Видовдан је, данас браћо Срби,
ал' се лоше вести шире Краљевином,
биће рата, Принцип Фердинанда уби,
у Сарајеву, под Игман планином!"

Речи проте прострујаше, грудима младића,
присети се очевих прича из рата,
време слути, биће, злог крвопролића,
Ал' Србину земља, од Бога је дата!

И не прође мало, времена од тога,
дана покрај цркве, у Такову селу,
Дође проглас "Земља зове сина свога"
опет су на Србију покренули силу.

Обуче се Драгомир, утеже опанке,
и накриви шајкачу, од новије чоје,
Изљуби се с' мајком, браћом и сестрама,
и за собом остави, родно село своје.

У чезама, с' враним коњима што вуку,
одвезе га отац, до Таковског среза,
"Испружи ми сине, ту десницу руку,
да здравим јунака, што од смрти не преза!"

Остаде му поглед, иза задњег брда,
на Врнчане, Спасовину и врнчанско поље,
Кренула се војска на та Церска брда,
да се тамо боре, за родно село своје!

Низ обронке Цера, летеше грумење,
брат са братом падаше, на земљу крваву,
А грумен им земље постаде знамење,
за Србију што су дали своју главу.

Не врати се више, на родну Спасовину,
оцу своме поручи, да му то опрости,
"Ја сам живот дао за моју Србију,
и у темељ њен уградио кости!"

Годинама сања, један исти сан,
горе на  небесима, где се муње бију,
Сања онај топли, августовски дан,
своју мајку, оца и своју Србију!

 

Написа: Милан С. Марковић
Син Шумадије, 14.11.2020.



У спомен Драгомиру Проковићу из села Врнчани, војнику који је поделио судбину многих младића што су отишли у Први светски рат и више се никада нису вратили! Нека је вечан спомен и слава јунацима!
 






Посећено је: 280  пута
Број гласова: 10
Просек:


Tags:
PRVI SVETSKI
VELIKI RAT
MARKO MARKOVIC
SELO SEMEDRAZ
PLANINA RUDNIK
GORNJI MILANOVAC
SLAVNIM PRECIMA


Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Христови војници - палим војницима за отаџбину

Поема: Повлачење србске војске 1915-1916

Бој на Церјаку и Врбовачким косама 1915

Гаврићев рапорт

Стихови јунацима Великог рата: Бог нас чуо

Голгота Срба преко Албаније у ситховима