Међу славне великане рата,
где се понос и јунаштво гради,
на првоме месту се издвоји,
понајмлађи, неко голобради.

Неко попут храброга Давида,
којег сама Небеса дарују,
да охрабри и подигне оне
када почну да клону и падају.

Хвала много на светој слободи,
Бојовићу, дичном Краљу Петру,
херојима из мојега рода,
млади каплар стао крај војвода.

Мајор Стеван гледа га у очи,
док кроз сузе Гаврић рапортира,
осам лета у детету само,
а код куће њему све поклано.

Кад страхоте и ужаси рата
помешају с патњом крв и сузе,
све што воли маломе Момчилу
у једноме дану пошаст узе.

Момчилове сузе потресају
српску земљу од граната јаче,
сам краљ Петар загрли дечака,
не издржа и поче да плаче.

"Све што имам убили су мени,
срце моје да се смири неће,
ал’ верујем у јединог Бога,
Он Србији победу донеће!".

Написа: Милутин Попадић, свештеник СПЦ
16. маја 2020.

Песма је посвећена Момчилу Гаврићу, најмлађем каплару Војске Краљевине Србије и учеснику Првог светског рата (1914-1918), који је прошао голготу са својим народом од Аустроугарске монархије.